„Poetesa”
Tekst i režija: Vida Ognjenović Scena „Pera Dobrinović”
Utorak, 21. novembar, 19:30
Novi tvrđava teatar, u saradnji sa SNP-om

Pojava Milice Stojadinović Srpkinje u književnosti zanimala me još od prvih školskih saznanja. Zapravo, svi smo se primili na anegdotu da je Njegoš skoro podlegao iskušenju i zažalio što je pod mantijom, pa ne može da ima takvu lepoticu za knjeginju. Ipak, tek kada sam dobila književnu nagradu njenog imena, bacila sam se na čitanje i iščitavanje njenog dela, jer me bilo sramota da tako malo znam o njoj. Počela sam opsesivno da se bavim čudnom sudbinom te poetese. Odmah sam videla dramski naboj u tom materijalu, ali mi je bilo jasno da ne treba da pišem biografsku dramu, iako je njena biografija veoma „dramatična”: kako se to kaže za nesvakidašnje životopise. No, mene je, ipak, mnogo više zanimao njen ništa manje „dramatični” sukob sa samom sobom.

Predstavu „Poetesa” zamislila sam kao scensku raspravu o uzrocima te njene nesnađenosti. Ona je, po svemu sudeći, žarko želela da sve poravna, da svoj poetski dar niveliše sa običajima, da ne narušava svoj status udavače i ne zanemaruje porodične obaveze koje je imala kao kćer i sestra. Zatim da sanja, da čezne za ljubavlju, da pomiri ljubavna osećanja i smernost. No, nije išlo. Previše je tu bilo nepoznanica za mladu devojku. Njen zanos je bio romantičarski iskren, ali ona nije imala pravu poetsku hrabrost da se slobodno izrazi, već se služila pesničkim retorskim šablonima. Moju pažnju je najviše privukao njen strah od sebe, od svog talenta, to je bilo središno polazište za moju scensku raspravu.
- Vida Ognjenović