Lepa Brena Project
Olga Dimitrijević, Vedrana Klepica, Slobodan Obradović, Maja Pelević, Tanja Šljivar
Koncept i režija: Vladimir Aleksić i Olga Dimitrijević

Lepa Brena je najveća zvezda Jugoslavije, simbol njenog šoubiznisa i prosperiteta. Njena karijera koja je počela u turbulentnim osamdesetim godinama, kao da prati sve socijalističke i postsocijalističke kulturne, političke i ekonomske transformacije koje su se desile sa Jugoslavijom, uključujući i raspad zemlje i njenu stidljivu reinvenciju u kulturnom prostoru. U figuru Lepe Brene upisane su teme šou biznisa, odnosno tržišno-kapitalističkog funkcionisanja u socijalističkoj ekonomiji osamdesetih; potom rata, tranzicije na kapitalizam i gomilanje bogatstva, i na koncu nostalgije za starom zemljom. Istovremeno, figura Brene neminovno spaja društveno-politički kontekst sa našim ličnim istorijama, afektima, i življenim iskustvom.

Teoretičari su odavno primetili koliko jugoslovenska popularna muzika i dalje često prenosi osećaj zajedničkog iskustva širom jugoslovenskog prostora, i kao takva stoji u kontrastu sa etno-nacionalističkim stratifikacijama kulturnih polja u svim pojedinačnim državama. Pored toga, kako je tačno artikulisala Ana Hofman, javna pojavljivanja Lepe Brene mogu se posmatrati kao „strategije navigacije kroz presek diskursa jugoslovenske prošlosti, konflikta, pomirenja, evropeizacije; kao presek debata o nacionalizmu, balkanizmu, multikulturalizmu, i percepcije svega toga od strane pevačicine publike i šire javnosti”.

Lepa Brena je dakle za nas, ali verujemo i za mnoge druge – simbol; i stare zemlje, i našeg odrastanja, i otkrivanja seksualnosti. Zato i ovaj projekat nije zamišljen kao biografska predstava, već sasvim drugačije: kroz najveći šoubiznis simbol Jugoslavije, želimo da suštinski pričamo o kompleksnosti i unutrašnjim kontradikcijama poslednje skoro četiri dekade ovih prostora, o njegovim društveno-političkim transformacijama, ponosu i bolu, o razočarenjima i nadi, i o nama samima.

Sama predstava podrazumeva istraživanje različitih izvođačkih praksi, od strane autorskog tima i pet izvođača na sceni. Reč je dakle o pet Brena koje kroz monološke iskaze kontekstualizuju temu projekta, problematizuju je i stupaju u međusobne odnose, tvoreći tako od niza monologa jednu široku dijalošku formu.

Projekat mobiliše različite jezike glumačkog i plesnog, te muzičkog teatra, stvarajući poligon za razvoj imverzivnog pozorišnog događaja, gde svi učesnici predstave stupaju u dijalog sa navedenim tematskim okvirom i naslagama sopstvenog sećanaj i ličnim iskustvom kao primarnim kontekstom razumevanja naše kolektivne prošlosti.