„Šarlota Kasteli”
Po motivima drame „Gospoda Glembajevi” Miroslava Krleže, režija: Branislav Mićunović
Velika scena „Olivera i Rade Marković”

ŠARLOTA KASTELI: Ono tjelesno u nama nije prljavo. Naprotiv: sveje u nama ženama tjelesno, i ja to ne poričem! Ja sam poštena! Ja sam od svoje petnaeste godine doživjela mnogo, ja sam gledala pred svojim nogama i biskupe igenerale i kelnere, da, sobare i dnevničare također, i ja sam uvijek iznova doživljavala ovo: gotovo svi oni koji pužu pred nama kasnije nas uvijek tako strahovito uzvišeno prljaju, da mi je to posvema nerazumljivo! I to su muškarcii džentlemeni? Ja se od toga tjelesnog u sebi nikada nisam branila! Ja sam slaba od naravi, ja sam to uvijek priznavala: ja to ni sada ne tajim. Vi to morate razumjeti! Ja nisam provela svoje djetinjstvo kao vi. S dvanaest godinaja sam ostala na ulici. Vi ne znate što to znači smucati se po parkovima na jesenjoj kiši, gladani poderani bez krova, s poderanim cipelama i s jednom starom lisicom oko vrata! Za sve ono što sam ja morala u ovim posteljama, ja sam bila vrlo slabo plaćena! I ja ne znam: možda povrh nas postoji nešto, ali ja sam, tako mi Bog pomogao, tu svoju glembajevsku transakciju vrlo skupo platila! Krvavo! Strahovito krvavo!

Ako sam ja što kriva, zaklinjem se materom božjom da sam to i krvavo okajala!