„Pepeljuga”
Đoakino Rosini, režija: Jagoš Marković
Velika scena

Rosinijeva Pepeljuga premijerno je izvedena u rimskom teatru Vale, 25. januara 1817. godine. Rosini je u svojoj dvadeset četvrtoj godini, kao cenjen, uspešan i već popularan kompozitor primio porudžbinu od Pjetra Kartonija, zakupca rimskog pozorišta Vale, da za karnevalsku sezonu 1816-1817 napiše jednu operu. Posle izvesnih nesporazuma sa cenzurom oko izbora libreta, prihvaćeno je da se još jednom na opersku scenu iznese priča o Pepeljugi.

Libretista Fereti je imao 22 dana da napiše lirski libreto u stihovima, a kompozitoru je ostalo 24 dana do zakazane premijere. Rosini je mogao da prihvati ove nemoguće uslove, jer je bio navikao na brzi, hitri ali ni malo površni rad. On je u to vreme pisao godišnje po dve opere.

Radnja opere Pepeljuga pomerena je na drugu polovinu 18. veka, i mnogo što-šta je izmenjeno. Dobra vila iz bajke, koja svojim čarobnim štapićem, Pepeljugi stvara najraskošnije haljine, čudesne cipelice od stakla, kočije od bundeve, od pacova kočijaša, a od 6 guštera 6 lakeja sasvim se izostavlja, i njenu ulogu ispunjava prinčev vaspitač filozof Alidoro. Glavni rekvizit bajke, staklenu cipelicu zamenila je u operi narukvica. Nema ni bala ni izgubljene cipele. Umesto zle maćehe nastupa otac.

U operi po tradiciji komedije del arte ima mnogo prerušavanja, neprepoznavanja, sve po meri komične opere. Da bi se publika bolje zabavljala, opera sadrži prave bufo scene, koje se baš ne uklapaju glatko u bajku.