„Autobiografija”
Branislav Nušić, režija: Predrag Štrbac
Kamerna scena

Ceo se Nušićev život može videti u nekom dvojstvu. Pisac se često delio, danju pokazivao doktordžekilovsko lice blagog i dobroćudnog humoriste, a noću misterhajdovsku stranu oštrog, beskompromisnog satiričara. Kada je izašao iz zatvora, sâm je molio od kralja posao, i dobio ga u diplomatiji. Kasnije je, u vremena milosti, bivao upravnik državnih pozorišta u Novom Sadu, Sarajevu, Beogradu, postao akademik, a između toga četiri puta penzionisan, često bez para, napadan sa raznih strana.

Ali možda je upravo to suprotstavljeno iskustvo revnosnog državnog činovnika i pisca koji sluša samo svoj talenat, njegov počesto nesrećan život, od kojeg bi, rečeno je, pravio zašećerenu, uveseljavajuću priču, dovelo do toga da se Nušić ogledao i u tragediji i u komediji, i da je, držeći lične stvari u državnoj fascikli (kao kakav sreski pisar), upoznao život neposredno, do dna. U jednoj zdravici, upoređujući se s Gogoljem, Nušić je kazao: „On se i smeje i plače u svojim delima, on pati i radi; u našem malom narodu ja u tome ličim na njega; vidim i ozbiljnu i komičnu stranu života, ja se i smejem i plačem.”