„Aida”
Opera u 4 čina
Đuzepe Verdi, libreto: Antonio Gislanconi
Dirigent: Aleksandar Kojić
Režija: Aleksandar Nikolić, k.g. (Beograd)

Aida je kompleksno delo, višeslojno, duboko. Jedna od tema je sudbina harizmatičnog lidera koji je spreman da se žrtvuje za zajednicu. Bavimo se traženjem optimizma, snage i hrabrosti u sebi samima, istražujemo od koje tačke beznađe preti da nas preplavi, a od koje tačke je negativna zajednica ta koja može da nas slomi. Bavimo se sukobima dve elite i pepelom koji iz tog sukoba ostaje. Tema sukoba i nije nova, ona se hiljadama godina ponavlja u umetnosti, i moraćemo da se njome bavimo dokle god, kao ljudska vrsta, nismo prevazišli taj problem. Dok se poslednji rat ne završi, moramo da se bavimo tom temom.

To je jedna od najvećih kolektivnih trauma i patnji. Možda je besmisao sukoba najbolje vidljiv u operama. Rat koji se odvija između Egipta i Etiopije u Aidi besneo je pre tri hiljade godina, toliko davno da nam on danas ništa ne znači da bismo uopšte razumeli njegove povode, osim što su u sukobljenim stranama jedni predstavljeni kao belo-zlatni, a drugi crveno-crni. Međutim, ne smemo zaboraviti jednu važnu stvar: par godina nakon premijere opere Aida, 1871, između Egipta i Etiopije ponovo izbija sukob. (Francusko-pruski rat u Evropi besni, Pariz je bombardovan i naručeni kostimi i scenografija ne mogu da stignu u Kairo na premijeru.) Egipat i Etiopija i danas poznaju sukob. Eto čemu služi umetnost, između ostalog, da vidimo kako privatni sukobi narastaju do krvavih ratova.

Ovo je priča i o ratu dve princeze, dva kralja, dva prvosveštenika, dve elite gde je običan čovek sabijen između dve sukobljene strane. Ti sukobi su vrlo smisleni, i te kako možemo da pratimo šemu huškanja na rat. Verdi u svom opusu posebno analizira anatomiju huškanja na rat. U Aidi, Don Karlosu ili pre svega u Trubaduru, Verdi nas vodi od mikrokosmosa ličnih interesa dve suprotstavljene elite, pa do tačke u kojoj sukob ne naraste na nivo dve zaraćene zajednice.