Andaluzijski trio Guadalupe Plata objavljuje i nastupa poslednjih petnaestak godina. Snimili su 6 albuma, pregršt singlova, a pre tri godine izdali su i LP sa Mikeom Edisonom, garažnom legendom iz 80-ih (nekada bubnjar The Raunch Hands, a danas rokenrol publicista).

Iskusnom uhu dovoljno je par slušanja da prepozna karakterističan zvuk benda. Iako iz njihovih pesama pršte uticaji koji idu od lokalnog flamenko nasleđa, preko blues legendi kao što su Hound Dog Taylor, John Lee Hooker i Skip James, te Rya Coodera, Marca Ribota, Captaina Beefhearta, špageti vesterna pa do The Gun Club, sam zvuk Guadalupe Plata je svež, nov i krajnje autentičan. Suptilan, delikatan i magičan, a istovremeno zastrašujuć. Kao neki od snova kojih se ujutro setite i pokušavate da ih dešifrujete ili zapamtite.

Gitara Pedra De Diosa peva i ispušta ostale grlene, ali i onostrane glasove i zvuke. On je Paco De Lucia sa električnom gitarom. Njegove psihotične gitarske teme prati i naglašava Carlos Jimena, bubnjar džezerskih kvaliteta i Ginger Baker udarca. Njih dvojica su virtuozi na svojim instrumentima koji se predugo poznaju i sviraju, a uigranost uživo im je u ravni neprežaljene braće Wright iz NoMeansNo. Zato su koncerti koje priređuju rokenrol događaji sezone.

Sigurno su mnogi već čuli priču o iznenadnom pojavljivanju Jona Spencera na njihovom prvom koncertu u Beogradu prošlog Uskrsa. Jon Spencer zna znanje, Guadalupe Plata ništa manje.