„Urnebesna tragedija”
Dušan Kovačević, režija: Jagoš Marković
Velika scena
Koprodukcija: Narodno pozorište u Beogradu i Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

„To je, u osnovi, i danas, kao i tada kad sam je pisao, pre više od tri decenije, priča o destrukciji u jednoj porodici. Postoji definicija, u koju duboko verujem, da je porodica nešto što je epicentar našeg života i jedan od najznačajnijih činilaca u našem postojanju. Naša deca se uče na postulatima odnosa u okviru porodice. Porodica je najbitnija i najvažnija škola u životu jednog čoveka. U kakvoj porodici odrastete, takav ćete biti čovek. Naravno, škola, odnosno obrazovanje su neophodni, ali elementarne stvari kao što su ljubav, dobrota, poštenje... to je nešto što se uči u porodici.

U vreme kad sam pisao ovu priču, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici. Ako nemate normalan život u porodici, vi ste tragičan čovek. Kada je reč o destrukciji, komad ima nekoliko glavnih linija, a jedna od osnovnih je priča o mladim ljudima koji gube identitet. Ko smo mi danas, posle svega što nam se izdešavalo u prethodne tri decenije, od prvog pojavljivanja Urnebesne tragedije na sceni, 1991. godine? Još uvek smo u potrazi, zbog silnih podela u kojima živimo, a koje se umnožavaju kao zečevi. I, umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo.

Svaki dan se čuju i vide suprotna mišljenja, suprotstavljeni stavovi. Ako neko kaže da je nešto dobro, odmah se javi troje da kaže da to nije tačno. Zato u poslednje vreme često, cinično, ponavljam priču da bi sutra, ako bi neko predložio da uveze kugu u zemlju, bilo i onih koji bi bili za, jer i kuga ima nekih svojih dobrih strana. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno, jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom.

Druga linija je nasilje koje se trpi, a to je priča o bratu i snaji. U nekoj pozadini je i poprilično tužna slika o sudbini jednog pozorišta koje se zbog nagomilanih, uglavnom socijalnih, problema gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću.”
- Dušan Kovačević