Что будет?
„Psovanje publike”
Peter Handke, režija: Ljubiša Ristić
Komadom Psovanje publike stavljena je tačka na takozvanu dramsku avangardu iz pedestih godina, od Beketa i Joneska do Grotovskog i Living teatra u šezdesetim, čiji je prezir prema starom bio ravan samo beskrajnoj žudnji za novim.
Handkeovo delo je esej o pozorištu koji u dramskom obliku istovremeno i nabraja i negira celokupno iskustvo građanskog pozorišta i avangarde.
Ovaj komad pojavljuje se u trenutku implozije pozorišta koje smo znali kao pozorište tela ili fizički teatar, a Handke je jedini koji je šezdesetih godina u prašumi događaja jasno video suštinu. Suština preokreta bila je svest o tome da se „svaka autentična ljudska delatnost iscrpljuje isključivo u sopstvenoj prošlosti.” (Ortega i Gaset) Pozorište je za sve umetnosti pripremilo baroknu ideju o eklektici kao majci svih estetika, da sve može postojati zajedno - opera, avangarda, mjuzikl, fizički teatar, sve je to pozorište – jedna celina. U naše doba ova ideja, da je istorija umetnosti pravi izvor svake umetnosti, o baroku kao kraju svakog stila - na kraju veka, nazvana je postmodernom. I sve je to teorijski obrazloženo već u Psovanju publike Petera Handkea 1966. godine.