„(Pra)faust”
Johan Volfgang Gete, režija: Boris Liješević
Velika scena „Olivera i Rade Marković”

„Ne uvedi nas u iskušenje.
Faust je deo životnog puta, kada sve što smo gradili, čemu smo život posvetili izgleda promašeno i bez smisla, spremni da sve bacimo u vodu zarad samo jednog trenutka utehe. Jedini izlaz je iskušenje. Čovek kada hrli u iskušenje, ne da bi dokazao svoju vernost i postojanost, već da bi u padu našao olakšanje. Da bi se osvetio sebi i svom promašenom životu i makar u bolu osetio pravi život… Da bi kaznio svoje godine koje su prošle, jer on hoće nazad u život, u mladost, u strast, neobuzdanost, zagrljaj. U takvim trenucima nas sluša i gleda cela vasiona. I Gospod koji ćuti i čeka, ali i đavo koji sve čežnje može da ispuni i da vrati vreme i mladost i lepotu, vitalnost, ženu… Samo traži da mu pružiš ruku i prihvatiš iskušenje i već imaš sve.

Sve osim slobode. Đavo daje iluziju slobode i drži te u vlasti. Kad primetiš da si u njegovoj vlasti, to više nije važno, jer i više nisi onaj koji si bio. Faust je poslednja borba u kojoj ne pomaže ni pamet ni obrazovanje. Najpametniji čovek ostaje bez svih argumenata kojima se tokom života oružao, bez znanja, bez mudrosti, bez smirenosti. Gde je onda pomoć? Kako se boriti?
Faust je najteže od svih iskušenja – iskušenja besmisla. Ovo je komad o čežnji za životom.”
- Boris Liješević