„Oliver Tvist”
Čarls Dikens, dramatizacija Milena Depolo
Režija: Milan Karadžić
Scena za decu

Pre ove verzije, roman Oliver Tvist, kapitalno delo Čarlsa Dikensa, bio je predmet brojnih pozorišnih, filmskih adaptacija, a u Pozorištu „Boško Buha” igran je u dve verzije – 1964. godine po dramatizaciji Branislava Kravljanca u režiji Bojana Stupice, i 1998. godine po dramatizaciji Džeremija Broka u režiji Nebojše Bradića. U ovoj našoj postavci, trećoj (a sada i četvrtoj) po redu na sceni Pozorišta „Boško Buha”, nastojali smo da ovu vrlo sumornu i tešku priču što je moguće više približimo malom gledaocu. To smo postigli na nekoliko načina.

Pre svega – samom glumačkom podelom, jer u ovoj predstavi sve likove dece igraju deca-glumci, što će doprineti lakšoj identifikaciji gledalaca sa pričom i osećanju empatije prema glavnom junaku. Takođe, nastojali smo da priču ne lišimo one obavezne doze humora koju neguje i sam Dikens, a bez koje bi bilo nemoguće ispratiti životopis mladog Olivera po dnu društvene lestvice Londona 19. veka. I na kraju, iako smo u najvećoj meri poštovali originalno delo, misao-vodilja ove naše predstave u potpunosti pripada savremenom trenutku i današnjoj ideji o borbi za prava deteta. Ona je sadržana u replici koju izgovara lik Rouz: „Kako dete može samo od sebe da bude lopov?”

Upravo zbog svoje dečje neiskvarenosti i čestitosti, Oliver na kraju stiže do svoje nagrade – sticanja porodice. Za razliku od drugih adaptacija (i od originala), u ovoj smo i ostalim malim junacima, pripadnicima londonskog podzemlja, pružili priliku za pokajanje upravo zato što su samo – deca.
- Milena Depolo i Milan Karadžić