„Ne igraj na Engleze”
Vladimir Đurđević, režija: Staša Koprivica
Mala scena „Predrag Pepi Laković”

„Kada je krajem 2007. godine predstava Beogradskog dramskog pozorišta Ne igraj na Engleze doživela svoju premijeru, postala je nešto što se kladioničarskim rečnikom zove dark hors: naizgled slabašni trkaći konj o kome niko ništa ne zna i nikome nije jasno otkud on tu, ali evo ga – pobeđuje. Zasluga za enorman uspeh ove minijaturne predstave pripada pre svega Vladinom tekstu.

Osnovna situacija je genijalna u svojoj jednostavnosti: tri ortaka se klade na istu tekmu, sva trojica različito, svakom zavisi život od rezultata. Magični broj tri se nalazi i u činjenici da na sceni pratimo tri jedinstva: jedinstvo mesta, vremena i radnje. Pratimo raspad tridesetogodišnjeg prijateljstva zbog gluposti u realnom vremenu. Uglavnom je prilično smešno. Sve do trenutka kada više ništa nije smešno. Retke su predstave koje mogu svakom da izmame emociju, a ova je nesumnjivo to umela.

Sada, petnaest godina kasnije, ceo jedan život kasnije (neko bi rekao), skoro sve se promenilo. Fudbal se promenio, klađenje se promenilo, pozorište se promenilo, i... pa, mi smo se najviše promenili. Marka, to jest Piksija, smo izgubili, a sa njim ogroman i nenadoknadiv deo tih dragih Engleza iz 2007.

Jedino što je ostalo isto je briljantno jednostavna priča: tri ortaka se klade na istu tekmu, sva trojica različito, svakom zavisi život od rezultata. A dobre priče uvek treba iznova pričati, jer iz njih svi iznova učimo.” -Staša Koprivica