„Seviljski berberin”
Đoakino Rosini
Libreto: Čezare Sterbini, prema istoimenoj komediji Pjera Ogistena Karona de Bomaršea
Dirigent: Aleksandar Kojić
Reditelj: Ivan Klemenc
Scena „Jovan Đorđević”

Sadržaj Seviljskog berberina uzet je iz jednog od dva briljantna komada francuskog pozorišnog pisca Bomaršea, od kojih oba imaju iste glavne likove: Figara, Almavivu, Rozinu, itd. Drugi od tih komada bio je već ranije komponovao Mocart (Figarova ženidba). Rosini je svog Seviljskog berberina udaljio od političkog konteksta, te je, pre svega, išao na komiku likova i situacija – a u tome je bio nenadmašan.

Rosini od početka predstavlja Figara u blistavom svetlu, izvodeći ga na scenu s kavatinom Largo al factotum, jedinstvenim komadom u istoriji opere, bilo po ritmičkoj snazi i boji (orkestar tu ima veoma važnu ulogu), bilo po složenosti strukture koja se temelji na bar šest različitih tema, čiji nastupi i ponovni nastupi se ne drže nikakvih tradicionalnih šema. To je jedan svestrani lik, spreman da reaguje u svakoj situaciji, da se savija kako vetar duva, i uvek pun nezaustavljive životne radosti. Nema sumnje da već ovako predstavljen Figaro se prepoznaje kao glavni lik. I takav će ostati sve do kraja: berberin, apotekar, posrednik, sve i svja u gradu. Iako je po rangu ispod grofa ili don Bartola, to je samo na papiru. U praksi, on je na svačijem nivou, jer on je duša radnje i pokretač one vrtoglave radosti koja dominira čitavom operom. U finalnom tercetu, u kojem Lindoro otkriva da je on grof, a Rozina mu pada u zagrljaj, ljubavni posrednik izražava zadovoljstvo zbog uspešnog ishoda, komično oponašajući zaljubljeno gugutanje dvoje mladih: njegova igra natkriljuje njihovu ljubav.

Novina Figarovog lika u odnosu na tradicionalni zaplet, odgovara Rosinijevom odnosu prema tradicionalnoj komičnoj operi: kao što Figaro prekvalifikuje stare likove, tako i Rosini vraća komičnoj operi njen istorijski uspeh. Snaga velike komedije potakla je kompozitora da u funkciji složene radnje svaki lik obdari ogromnom živošću i bogatstvom, i u funkciji celokupne radnje. Gotovo svaki takt u Berberinu je dvostrani izum koji definiše zajedno lik i situaciju, i ima vrednost kako intonacije reči tako i muzike.
Likovi u Berberinu su zaista pravi likovi iz velike komedije, a ne neki lakrdijaši. Utoliko je upečatljivije njihovo prepuštanje slobodnoj radosti ritma, u kojoj komično ima ulogu vrhunskog lirskog uzleta.
- Fedele D’Amiko (Vodič kroz operu Đ. L. Tomazija)