„Žizela”
Adolf Adam, libreto: Teofil Gotje, Vernoa de Sen-Žorž i Žan Korali
Koreografija: Leonid Lavrovski
Dirigent Angel Šurev
Velika scena

Žizela, najpoetičniji balet epohe romantizma, poznat i pod nazivom Vile, stalni je predmet istraživanja i analiza koje imaju za cilj da odgovore na pitanje u čemu je tajna besmrtnosti i vanvremenske dimenzije ovog istinskog bisera belog baleta. Jedan od razloga, verovatno se krije u fantastičnoj muzici kompozitora Adolfa Adama koji je i sam naglašavao svoju ambiciju da muzika koju stvara za scenska izvođenja bude jasna i zanimljiva publici. Inspirisan jednostavnim, ali preciznim libretom, stvorio je muziku, laku, dopadljivu, zvučne, ali nenametljive orkestracije.

Balet Žizela je istovremeno i klasičan i romantičan. Kada ga nazivamo klasičnim, tada ne mislimo na određenu istorijsku ili stilsku kategoriju, već na značaj dela čija je vrednost opšteprihvaćena i vanvremenska. Žizela postaje glavno obeležje belog baleta i utemeljuje ovaj termin. To je posebno izraženo u drugom činu kada baletkinje u devičanski belim, prozračnim kostimima osvajaju scenu i predstavljaju klasičan stil-leksiku akademskog plesa (danse d`école). Takođe, novi akademski ples, donosi dominaciju žene na sceni, posebno izraženu u igri na vrhovima prstiju koja postaje metafora ženstvenosti.

Balet Žizela opstaje u savremenom svetu, a publiku osvaja svojom neobičnom vizijom koja od realne, ljudske priče u prvom činu, prepune emocija, radosti igre, čedne ljubavi, do prevare, ludila i, najzad, smrti prelazi u drugi čin, etirične igre vila, čiste lepote belog baleta i, konačno, pobede ljubavi koja je jača i od smrti.
- Brankica Knežević