„Ujka Vanja”
Anton Pavlovič Čehov, režija: Egon Savin
Velika scena „Ljuba Tadić”

Čehov je uveo vreme u dramu i dramu u vreme. Njegovi likovi pitaju se može li se promašeno prenebreći a proteklo nadoknaditi. Zanosimo se da vreme koje je nepovratno prošlo, koje je donelo godine i umor može u jednom trenutku postati nestvarno, da se može početi iznova sa tačke na kojoj je sve pošlo pogrešnim putem. Ali očekivana budućnost ne dolazi, novog života, u stvari, nema.

Možete poboljšati društvene uslove koliko hoćete, ali će uvek biti ljudi čije će nade ostati izneverene, ambicije neostvarene, ljudi koji će se očajnički zaljubljivati u žene koje ih ne vole, koji neće umeti da iskoriste priliku koja im se pruža. Neki će više voleti beskorisnu lepotu i sopstvenu žrtvu nego korist ili dobit.

Uvek će biti ljudi koji će biti nesrećni iz razloga koje nijedno društvo nije u stanju da otkloni zato što ti razlozi nisu politički ni socijalni nego egzistencijalni. Čehovljeva drama uronjena je u vreme koje donosi događaje koje ćemo videti i koji će nestati u vremenu koje nastavlja da teče. Ujka Vanja je priča o isticanju vremena, kako se godine naših života pretvaraju u mesece i dani u sate i minute, a zatim se ulivaju u beskrajnu reku vremena. Reku bez obala.