„Pluća”
Dankan Mekmilan, režija: Andrej Nosov
Večernja/Tinejdž scena
Glavni program

Mladi par razmatra roditeljstvo. Oni su spremni da budu sledeća generacija roditelja, boljih od naših, ali ih politička anksioznost, užasna vremenska prognoza i surovost današnjeg sveta značajno plaše. Pitanja su – kako imati decu u svetu na koji svakodnevno kukamo i nemoćni smo da ga menjamo – da li imamo prava da zarobimo nove generacije u starim problemima i licemerju sveta i poretka koji živimo – ili će možda baš ta naša deca spasiti polarne medvede i obezbediti mir na svetu?

Pred nama je predstava koja se ne koristi pozorišnim (spoljnim) sredstvima u onoj meri u kojoj bi smo očekivali. Trudili smo se da poštujemo planetu, da gajimo i čuvamo biljke i životinje, da činimo stvari održivim. Gotovo sve što koristimo je neko već koristio, ništa nije novo. Morali smo da se snalazimo, da tražimo dalje od očiglednog i već određenog i da taj redimejd pristup osvojimo. Međutim, nismo skroz uspeli da radimo bez struje i bez puno različitog otpada i energije koju svakodnevno trošimo. Ipak, pozorište ne može baš daleko od sveta i zajednice u kojoj živimo. Trudili smo se da zaronimo unutra, u naše odnose i naše strahove i da progovorimo o nama. Baš sad, tu i ovde i baš takvi kakvi smo, bez foliranja.

Videćete oko pedeset godina života, zamišljaćete sa nama koliko je praška za veš potrošeno u tih dvadeset hiljada dana i kako preživimo baš svako razočaranje. Ova predstava za mene je velika radost i izuzetna prilika da se zapitamo kako i zašto donosimo neke odluke u našim malim i prolaznim životima. Naši likovi potroše oko 400 hiljada sati na razmatranje tema i dilema bez velikih rezultata. Kažemo da smo dobri ljudi, a veliko je pitanje kako će o nama govoriti za dve ili tri stotine godina. Važno je da se pitamo, kaže ona. On misli da ne bi trebalo da svi imamo decu – i tako sa bitke za bebe, idemo u bitku za roditelje.