„Derviš i smrt” Borislav Mihajlović Mihiz/Egon Savin, po romanu Meše Selimovića
Režija: Egon Savin
Velika scena

Meša Selimović je dve decenije nosio u sebi bol zbog gubitka brata, pre nego što ga je pretočio u priču o Ahmedu Nurudinu, dervišu koji iz sveta dogmatskih načela ulazi u jedan promenljiv, nepoznat svet kako bi pokušao da sazna istinu o uhapšenom bratu. Otkrivajući represivne metode pomoću kojih vlast funkcioniše, Nurudin postepeno gubi samopoštovanje, a bol zbog gubitka brata zamenjuju mržnja i želja za osvetom. Više puta je Meša Selimović, odgovarajući na pitanja, pomenuo da upravo mržnja, zavist, ljubav, strasti uopšte, bitno određuju postupke čoveka na svesnom ili nesvesnom nivou i da je negiranje svih čovekovih strujanja – negiranje samog života.

Predstava u režiji i adaptaciji Egona Savina ukazuje na razloge ćutanja, koje je samo deo mukle tišine ljudi tokom perioda u kojem se nije smelo nekažnjeno govoriti. Radnja romana je iz 18. veka premeštena u pedesete godine prošlog veka, u posleratno Sarajevo i novu državu. U političkom sistemu u kojem se peva o izgradnji i slobodi a zbog jedne reči gubi život, moralna odgovornost bilo kog pojedinca, pa i derviša, ne može da se posmatra izvan konteksta vlasti i države. Nažalost, bez obzira na napore i zakone da se prava i život pojedinca u savremenom svetu zaštite, svedoci smo da bi se Ahmed Nurudin bez većih problema mogao prošetati i kroz naše vreme, i sigurno bi naleteo na neka zatvorena vrata, na ljude koji ne daju odgovor, na muk i podsmeh, a mogao bi da izgubi i život zbog izgovorenih reči.

Ne znamo samo da li bi Ahmed Nurudin u trenutku skepse poslednju rečenicu: „Jer smrt je besmisao kao i život“, izgovorio ili oćutao.
- Branislava Ilić